Drhtanje??

[ars]

ali kako ih naučite na to? ja Lolu kad god dignem ona bježi od mene sljedećih par dana. jel možda prekasno zeca od 4 godine navikavati na nošenje... al isto mi nije jasno kak to da se onda moxi dala, a kod mene se ne da i tak jako to zamjera...

[altan]

A cuj ljutili su se i nasi, ali ih svejedno dignes..kod mene je uvijek bilo opiranja..i bude ga i sad..al ja se ne dam..nek se duri..bude se duzina durenja smanjivala..

[fidelio]

Valjda zato što nije bila puno po rukama zadnjih mjeseci i nije baš oduševljena dizanjem.

Meni se Bella prvih mjeseci koprcala kao luda na svaki pokušaj hvatanja.
Krenuli smo polako, najprije nakon maženja dok je bila mirna, bi ju primila i digla tek 10 cm i vratila na pod. ( znala se tako koprcati da me bilo strah da si leđa ne ozljedi).
Onda smo se igrale na pdu i uzimala sam ju u ruke bez dizanja, i to samo na nekoliko trenutaka.

Sada ju bez problema dignem, okrenem na leđa i nosim kao bebu. Samo treba strpljenja i kad ju dižeš, nikako se nemoj jako naglo uspraviti jer ih je jako strah.

Strpljenja, strpljenja i ljubavi...

[ars]

ja mislim da je kod Lole prvenstveno problem u tome što, kao što fidelio kaže, par mjeseci nije baš imala dodira s nekim pretjeranim maženjem, pa sad nije sigurna što da očekuje, a i generalno, osim moxe, nije da su ljudi prema njoj bili nešto super, tako da ju kužim. u biti, vidim napredak. evo, večeras sam ju mazila, nosila, bile smo i kod veterinara, malo se bila furila pod stolcem i kao da je drhturila, ali prije je to trajalo po 10 minuta, sada možda dvije tri minute, i odmah se sabrala, otišla na svoju dekicu i opušteno se izvalila. tako da nije da nema napretka. hvala što ste me ohrabrile da ju pokušam naučiti na dizanje, već sam se bila pomirila da ćemo se uvijek samo na podu maziti

[fidelio]

Kod njih ti sve to ide dosta polako, a kod nekih puževim korakom.
I stvarno treba strpljenja.
Ja svoju nisam mogla ni na podu okrenuti da ju očistim koliko se ritala, ali sada ne mogu ni odrediti trenutak kad je njoj postalo normalno da ju primim - sve je išlo malim koracima.
Svaki dan mali napredak.

Ma sve će biti ok.

[ars]

Kod njih ti sve to ide dosta polako, a kod nekih puževim korakom.
I stvarno treba strpljenja.
Ja svoju nisam mogla ni na podu okrenuti da ju očistim koliko se ritala, ali sada ne mogu ni odrediti trenutak kad je njoj postalo normalno da ju primim - sve je išlo malim koracima.
Svaki dan mali napredak.

Ma sve će biti ok.

ovakve me stvari uvijek ohrabre. ma imam ja strpljenja, nego nekad se čudim, valjda sam mislila da će uvijek i sa svima biti kao sa pokojnom Zoe koja bi grizla ako ju ne bi mazio i nosio, nju si doslovno mogao naglavačke okrenuti i maziti, ona bi prela kao mala maca.
neka, dobro je, sad kad vidim da ima napretka lako je, grozno je tek u početku kad misliš da je sve uzalud i da samo nazadujete.

Zaboravila sam napomenuti, smislila sam jednu zgodnu stvar koja nam je jako pomogla u zbližavanju, naime nakon mjesec dana što je provela kod mene sam joj zagradila ulaz pod krevet stvarima. Jednostavno nema smisla zbližavanje kad frajerica svako malo kidne dolje i onda se ne pokazuje satima, ako i izađe, čim ja priđem, ona šmugne nazad. Pa sam joj zatvorila da vidi da ja nisam ništa opasno i ako se krećem oko nje i ako je prisiljena gledati me stalno. I malo po malo stigli smo tu di jesmo, sad se učimo još na to dizanje, ali maženje, jedenje iz ruke, penjanje na krevet više nisu problem.

[fidelio]

ma vidjet ćeš, polako će ići na bolje.
malo po malo...

[ars]

haha, joj ovo moram podijeliti s vama... zar nisu super ti mališani koji nisu baš navikli na maženje pa kad na njihov strah i ogromne oči dobiju puno pusa i naslađe maženje na svijetu ostanu onako "wtf" kad ih pustite bar Lola tako. boji se, boji se, i onda se ostane čuditi kako se niš strašno nije desilo, naprotiv. i onda još dođe do mene i gurne me njuškicom u nogu, sad bi damica još... bogu hvala što nisam odustala od nje i pokušavanja

[Marta]

sjajno!!! baš mi je drago! valjda je u temelju svake ljubavi između ostalog i -strpljenje

[ars]

je, ja ga nisam baš imala puno u životu ovako, ali otkad imam zecove ispraksala sam se

imam pitanje, koliko vam se često dešavalo da vam zeko trči u zaklon od opasnosti? je li to njima uopće svojstveno? naime, jučerašnji događaj i jedan od maloprije me natjerao da se zamislim... otkad su Duško i Lola u "razvodu" (da ne pišem sve ispočetka, ugl posvadili su se jako i ona ga ne želi vidjeti više, sad je D. odvojen od nje i vrlo vjerojatno ide nazad u bivši dom jer ih je nemoguće više spojiti, pokušala sam ih odvojiti pa ponovo upoznati ali Lola neće nikako, boji ga se i bježi uporno, to traje već nekih mjesec dana) Duško je jako rijetko bio u mojoj sobi jer je to sad Lolina rezidencija. Međutim svakih par dana pokušam njega ubaciti malo da vidim reakciju, nadam se pomirenju, al ništa. Jučer ga je tjerala čak umjesto da pobjegne, gurala u guzicu njuškom, spuštenih uha i u onoj agresivnoj pozi, on se naravno nije dao istjerati, kad je ona skočila na krevet i pobjegla kod mog dragog koji je bio gore, i doslovno se sakrila iza njegovih nogu i nije se micala dok ja njega nisam odvela van. Ja nisam mogla vjerovati... Prvi put otkad ju znam da nam iskazuje toliko povjerenje. I sad, ista scena, ja izađem nešto iz sobe, Duško mi pobjegne unutra kroz odškrinuta vrata, vratim se nazad i nađem nju na mom krevetu (a zna da je to moje područje i da će tamo mene naći, inače ne ide gore osim po noći kad spava meni pod nogama). Čudi me da nije odlučila zavući se negdje, pod stolac ili na gajbu, nego baš k nama na krevet. evo sad se izvalila na bok i drijema. baš mi je drago što tako uživa.

[altan]

Oce oni tako..meni su moji znali skakat u narucje kod veta i penjat se po meni s onim pogledom "digni me strah me"..Moca, ako ju Nairo pocne natjeravat (jedanput u sto godina), trci prema meni na kauc..Nairo se boji bit vani kad smo kod dragog na vikendici pa onda s njim sjedi za stolom dok Mo i ja trcimo ko ludakinje
Super sto se mala tako naviknula na vas..mogu mislit kako ti je kad moras razmisljat o vracanju Duska..mozda bi pomoglo da se s njim puno radi da se malo skulira pa ga onda pokazat Loli..ne znam..tesko je to..jer ona ocito neke traume veze i uz njega..

[ars]

Nažalost danas smo, nakon mjesec i pol od njihovog fajta, i mjesec dana nakon odvojenosti i pokušaja mirenja, vratili Duška moxi. i ono što me tješi je moxina poruka: Duško se opustio, leži izvaljen na sred kuće, jeo je, super izgleda i ponaša se. čim smo ga donijeli je samouvjereno izašao van, dao se njoj maziti, odmah je i jeo i otišao do mjesta gdje je i prije bila njihova gajba... ne znam, on valjda svoju moxu nikako nije prebolio i sad se osjeća svoj na svom. Nije bila laka odluka i žao mi je bilo odvajati ih, ali je zbilja bila samo njihova odluka i vjerujem da sad uživaju oboje. Jutros sam se još jako premišljala, i dok sam pakirala Duškove stvari, dečko je čuvao Lolu da ju on ne napadne kad se desilo suprotno: on je ušao u kavez, a ona je svom snagom agresivno skočila njemu na leđa i potjerala ga van, nakon čega smo kavez zatvorili a ona je legla nasred kaveza sa opuštenim nogicama. Žena

Ponavljam, ja sam ih zbilja htjela pomiriti, i pod cijenu da mene on nikad ne prihvati, ali on je takav, on nije ni istraumatiziran ni agresivan zbog ljudi nego je jednostavno jako samoživ, ne znam kako drugačije to da opišem... a Lola je po prirodi šefica i to je kulminiralo tak kak je.

[ars]

opet problemi s drhtanjem. ne znam ja da mogu ja bi vam to snimila da vidite, baš se trese... danas sam ju češljala i toliko se uzrujala da mi izgleda ko predinfarktno stanje. istu stvar proživljavamo kad god ju probam podići. kad dođemo iz bube brzo zaboravi, jer je uglavnom u transporteru, ali ljudskih ruku se panično boji. pošto ima 4 godine, vjerojatno nisu baš neke šanse ni da ću ju naučiti na to, jelda.. samo mi je žao kad vidim koliki joj je stres to.

[altan]

I Moca se skroz uzruja kad ju cetkam, kako kazes predinfarktno stanje, a ona me se definitivno ne boji..mozda se sad trese jer je uzrujana, a ne jer ju je strah..ne znam

[ars]

da, čudni su oni nekad skroz, baš ih je teško pročitati

valjda to dolazi od tog njihovog ukorijenjenog osjećaja da su na dnu hranidbenog lanca pa u dubini duše ne vjeruju nikom, čak ni tebi koji si non stop s njima. a možda su prasci razmaženi