Ali desilo se i to što nikad nisam mislila da će se desiti... znate,kad se vežete za neko biće toliko koliko sam se ja bila vezala za moju Saru, i ne razmišljate toliko o njenoj eventualnoj smrti (a koja je ipak neminovna), jer vam se učini da će taj vaš voljeni zečić biti besmrtan, da će zauvek biti sa vama, i ne možete da zamislite život bez njega, ama koliko god se trudili.
Juče je bilo tačno 2 nedelje od kada je moja Sarica umrla. Kažem umrla, jer je ona za mene bila jedna prava mala osoba, ravnopravan član porodice, moja mlađa sestra koju nikad nisam imala... neko kome sam mogla da kažem bilo šta, ona me je uvek pažljivo slušala mrdajući svojim velikim lepim ušima, i znala sam da će to čuvati za sebe i da nikome neće reći. Bezrezervno je meni i mojim roditeljima pružala ljubav i radost, i nije tražila mnogo zauzvrat. Kad god bih se vratila iz škole, ona bi istrčala ispod svoje foteljice i došla da me pozdravi. "Gde si, zecibelu moj", rekla bih joj i uzela je na krevet da je mazim... a ona bi zadovoljno škrgutala zubima i gurala me njuškicom kad bih prestala da je mazim. I dalje ne mogu da verujem da toga više nikad neće biti... da više neću moći da mazim njenu lepu, crnu glavicu...
Sara je imala nepunih 6 godina kad je umrla...a umrla je u trenutku kad smo se najmanje nadali. I to najstrašnijom smrću... bila je dobro to veče, lepo je jela... malo je kunjala, ali sam pomislila da je to bilo jer se spremalo nevreme, i vreme je uopšte bilo šugavo... primetila sam da je u poslednjih par dana teže disala. Zavlačila bi njuškicu pod otvor ispod ormana, i podizala je neobično visoko prema gore,kao da je otežano disala. Nos joj nije bio začepljen. Nisam ni mogla da pomislim da će se najgore dogoditi, i da će otići na takav način... to veče kad sam se vratila iz škole, posle par sati, kad sam htela da je izvedem da piški,nije mogla da stane na noge. Kao da joj se tlo otvaralo pod nogama, prosto bi skliznula i pala. Onda je jezovito krenula da joj se grči desna prednja šapa. Šapa prosto, kao da se ponašala za sebe - okretala se u svim mogućim pravcima, i uopšte nije mogla da stane na nju, ni da se osloni. Ja sam već tad krenla da histerišem, i stavila sam je na krevet i masirala joj nogicu i pokušala da je ispravim i pridržavam dok stoji... i bilo je malo bolje. Sve je teže i teže disala, praktično se borila za vazduh, držala je svoja mala usta otvorenim... Moj tata ju je uzeo u naručje da je miluje... i tad se desilo.
Krik, za koji nikad na svetu ne bih mogla da pomislim da može od zeca da potekne. Kao kada mačka vrišti,kad je neko bije, najpribližnije je tome, ne znam kako drugačije da opišem... jednostavno nisam mogla da spojim taj bolan i prodoran zvuk sa mojom lepom zekom, koja je već pala na pod, na bok, i polako počela da umire... borila se za vazduh, pokušala sam da joj pomognem tako što sam joj duvala u usta... opet smo je položili na krevet i milovali je, plakajući, i ja , i moja mama, i moj tata. Ne znam ko ju je više voleo. Dala sam joj malo vode da pije, i zadovoljno je pila, na trenutak mi se činilo kao da će se oporaviti, ustati i odšetati u sobu, gledajući nas onim svojim pogledom, kao da je sve u redu, kao da se ništa nije desilo. Ali nije bilo tako.
Prislonila sam joj šaku na stomak, i osećala njene male otkucaje srca... koji su bili sve sporiji i sporiji. U jednom trenutku je čak pokušala da ustane, jadnica moja, toliko je želela da ostane u životu, da ostane sa nama, toliko da se do poslednjeg trena borila za svoj život. I onda se desilo ponovo. Drugi krik, malo kraći od onog prvog, odjeknuo je sobom... "Nemoj, Sarice, ne ostavljaj nas sada... molim te...", vrištala sam i plakala u njeno meko krzno, ne verujući šta se dešava. Osećala sam se kao da je na mom mestu neko drugi,kao da to nisam ja, kao da stojim sa strane i posmatram sve to... više nisam mogla da čujem kako diše... srce je sve sporije i tiše kucalo... s naporom se izvila i liznula me po ruci, za zbogom, i onda smo samo videli kako joj se zenice polako skupljaju... i onda je sve bilo gotovo.
Nakon toga nisam mogla da plačem. Nekako sam osećala izvesnu distancu između sebe i tog beživotnog tela, za koje nisam mogla da verujem da je Sarino... stiglo me je tek sutradan, kad su ovi iz kafilerije odneli njeno telo. Rešili smo da odnesu sa njom i njenu činijicu za hranu koju je toliko volela. Nismo mogli da je sahranimo. Sam čin kopanja i posle zakopavanja njenog tela u zemlju bi bio isuviše bolan i nepodnošljiv, kao drugo, nigde ni nismo imali da je sahranimo, i kao treće, šta znam da li bi neki kučići mogli da je otkopaju. Nisam želela da mislim o tome. Zato mi je ovo bilo rešenje bilo najbolje... makar će je kremirati.
Prvih nekoliko dana nisam mogla da dođem sebi...nisam mogla da idem u školu koliko mi je bilo loše. Sara je izdahnula nekoliko minuta pre ponoći. Cele noći sam posle povraćala, nisam mogla da zaspim...
A ujutru, pogled mi je prvo pao na njenu fotelju ispod koje je ona toliko volela da se izvali. I strašno mi je teško bilo kad sam videla da sad ispod te fotelje nema nikog. Ostavili smo njeno jastuče ispod, za svaki slučaj, ako nekad njena mala duša dođe kod nas da prespava...
Uveče, tata je zaustio da me pita da li sam Sari napravila večeru.
Toliko nam je teško. Mislimo da je Sara umrla od infarkta... možda i od starosti. Ali imala je život kakav nijedan zec nije imao. Putovala je sa nama na Zlatibor gde bi se po ceo dan izležavala na suncu i grickala travu, nikad nije bila zatvorena u kavezu, uvek je bila na slobodi, igrali smo se njom, pričali sa njom kao sa ravnopravnim članom porodice, bila je TOLIKO pametna, nijedan zec nije bio toliko pametan poput nje. Nije bila poput onih zečeva koji su po ceo dan blejali u kavezu, koji su ličili na punjene igračke, ona je imala svu slobodu da se kreće po stanu, grickala nas, režala na nas, lizala nas, gugutala... ma samo što nije progovorila.
I kažem vam, ako ste još uvek uz svog zeku, budite toliko srećni, i ČUVAJTE svoje zecibele, jer nikad ne znate kad mogu da odu iz vaših života. Ne dao Bog.... :(
Pitaju me da li ću uzeti novog zeku. Ne znam da li bih to mogla... još uvek nisam prebolela Saru, ne verujem da ću ikad, ali ću se, verujem, malo po malo sećati samo dobrih stvari u vezi nje, ne i same smrti koja je bila toliko mučna i koju smo mi morali da posmatramo. Ali ne verujem da ću ikad zaboraviti te krike...
Ne verujem da ću uzeti novog zeku skoro, jer bi to za mene bilo poput neke izdaje moje Sarice, a i opet bih se vezala za tog zeku...i onda bih ponovo prolazila kroz ovo,jednog dana...
Izvinite molim vas što sam vas ovoliko udavila ovom dugačkom i tužnom pričom, ali mi je tako bilo lakše. Evo, liju mi suze niz lice... ali se osećam bolje, pošto sam sve to izbacila iz sebe.
Počivaj u miru, najlepši moj zecibelu... "nema lepšega bića od našega maloga zečića"...
Sarici u zekoraju gdje uživa sa svima ostalima
.gif "zz8")
