zauvijek napustila...
Stigla nam je 20.04.2012. godine da ispuni prazninu koju je ostavila Medena
i da usreći usamljenog Zvonka.
U tome je u potpunosti uspjela. Dogodila se ljubav... Nitko sretniji od nas.
Proslavili smo i prvi dođemdan i nadali se dugačkoj bračnoj sreći,
međutim, u petak ujutro, oko 7 sati sam je pronašla u kavezu kako kunja i ne želi
jesti, ni brusnicu ni malticu. Odmah sam pretpostavila da je začep, mada
mi je to bilo čudno zato što je zadnjih dva mjeseca, a možda i duže imala
premekanu stolicu i to sam djelomično uspjela riješiti rodikolanom.
Dala sam joj rodikolan 2 puta s razmakom od 30 minuta, izmasirala trbuščić
i otišla kratko na posao. Vratila sam se najbrže što sam mogla i u 11 sati smo bile
kod veterinara. Detaljno ju je pregledala, oči, zube (sve ok, bez ranica i špiceva),
poslušala joj srce, prepipala ju je i dobila je protiv bolova i za pokretanje probave
te još jednu dozu s uputom da je dam u 20 sati i da dođemo sutra svakako.
Vratile smo se kući, hranila sam je na špricu s critical care, davala tekućinu na špricu,
masirala trbuščić, pa pauzu i sve ponovo nekoliko puta. Oko 16 sati više nije htjela
jesti pa sam je pustila da predahne. Između 17 i 19 sati je konačno bila stolica i to
tri puta mekano veličine kovanice od 2 kune. Pomislila sam kako konačno ide na bolje
i da će sada vjerojatno htjeti jesti, ali prevarila sam se. Postajala je sve slabija, jedva
je imala snage za tri hopa. Dala sam joj inekciju potkožno, nije imalo smisla dati oralno
jer nije gutala. Već je prošlo 20 sati, a bilo mi je jasno da je gubim. Trbuščić joj je bio
tvrđi. Zvala sam veterinara, srećom rade od 0-24 za hitnoće i odjurila s njom k njima.
Stavili smo je na infuziju i nakon nekih 20 minuta je imala moždani ili epileptični napad.
Držali smo je u zraku dok se koprcala, a kad je prošao napad dobila je antibiotik.
Glavica joj se iskrivila. Nakon par minuta je uslijedio drugi napad... To je bilo grozno doživjeti.
Pretpostavljamo da su svemu kumovali Encephalitozoon cuniculios, pastarela ili nešto
tome slično, ali teško je znati.
Počela je teško disati pa je dobila kisik i to joj je olakšalo. Bila je na infuziji nekih sat
vremena, ali nije joj se poboljšavalo stanje. Trbuščić joj je postajao svetvrđi, a i zadnje
nogice su joj se počele kočiti. Srce je usporavalo otkucaje.
I onda je prestalo kucati. Zauvijek.
Draga moja Klempice,
hvala ti na svim danima koje smo provele zajedno...
Oprosti mi što nismo i dalje skupa...
Dala sam sve od sebe...
Nažalost, vrijeme ne mogu vratiti i tebe ne mogu vratiti...
Tako nam nedostaješ... Rado bih te još jednom zagrlila i poljubila,
ali tebe više nema.
Za života me nisi mogla čuti zbog gluhoće, ali znam da si osjećala
našu ljubav...
Ostaje mi zadatak Zvonka činiti sretnim i za to ne brini. Njega grlim i ljubim.
Nosim te u srcu... Puse ljubavi... I pozdravi nam Medenu...
R.I.P
(Vini, hvala na oblačićima i dugi...)
Stavila sam zadnje slikice u njihovu zajedničku temu, evo link
viewtopic.php?f=11&t=6505&p=193372#p193372
srceko malo, jako mi je zao
.gif "zz4")
