Умро је ноћас...Моја тиха, ненаметљива потпора и разонода, моја мала - велика љубав и велика нежност, неко ко је са мном, заклоњен од погледа јавности, провео много времена, мој мали-велики пријатељ који је увек био ту за мене, иако је то наше "увек" обухватило непуне две године...моје луче, мој луди зека, мој Лу...
Оставио ме је један сат пре него што је стигла Нова година.
Био је тако слабашан након јучерашње анестезије и интервенције, иако је за успављивање била потребна дупла доза анестезије, те сам се дивила његовој снази и вољи за животом, непристајању на успављивање, па макар било и контролисано и безбедно.
Откако сам њега унела у свој живот, дошла сам до закључка да и животиње имају свој карактер, и да неке од њих могу имати своје «ја», ма како то смешно звучало онима који никада нису имали кућне љубимце, или бар не оваквог зеца.
Мој Лу је живео слободно у стану и кретао се куд је хтео. У свакој просторији је имао свој ћошак за физиолошке потребе и, готово поносно, кад бих га гледала, стајао на убрусе или крпе за ту сврху. У кухињи је увек имао довољно омиљене хране и воде и јео је кад год је био гладан. Није ме никада угризао, није гризао каблове ни дрво (чак је вазда лизао намештај и паркет, помажући ми у чишћењу), није ми откидао ресе са тепиха. Бескрајно је био жељан нежности и пажње, али је умео и да се повуче и гледа ме са стране, кад би видео да нешто важно радим или би се тада бесомучно вртео око моје ногавице или чарапе, која је висила преко фотеље специјално за његове потребе. Повлачио се у мрачне кутке кад се не би осећао добро јер није желео да га гледам док гризе своје лоше тренутке. Наравно да сам, после краћег времена, одлазила по њега и извлачила га оданде. Обично би заспао поред мог кревета, подвукавши главицу под моју руку и пустивши ме да га мазим док не досади или њему или мени. Кад сам, пре три дана, добила савет да морам да му масирам трбушчић и да га на силу храним, успевала сам да га посадим на леђа, да буде у седећем положају, као беба, а чак и да буде у полулежећем положају, ослањајући главицу на моју леву руку, иако сајтови о зечевима кажу да те плашљиве животињице не дозвољавају да буду стављене у тај положај, јер се тад осећају угроженим...А он се мени препуштао као да је то најобичнија ствар на свету...
Једина штета коју је направио били су у почетку поједени листови моје лозице, и недавно – два писмена задатка која је нашао на столу и мало «обрадио» около. Истина, понекад би обележио територију испод мојих ногу, па и моје ноге или ногавице при доласку или одласку, али то није било ништа у односу на радост коју је будио у мени кад год бих ушла у кућу.
Није био љубоморан на моје госте, ни мушке ни женске, и радо се препуштао њиховом миловању, кад би дошли они који су желели да га помазе.
Кад бих покушала да радим гимнастику, он би се непрестано мотао око мојих ногу, тако да сам од гимнастике брзо одустајала и обично га узимала у руке.
Мој мали, лепи Лу напустио је овај свет плачући, први и последњи пут у свом животу.
Запрепастила сам се кад сам чула два пута у размаку од неколико секунди, звук који је изашао кроз његово грло, врло гласно, а који је личио на краткотрајни плач беба...
Нисам знала да је зец у стању да испусти такве звуке... Било је то бескрајно потресно и страшно...
Држала сам га у наручју осећајући како, након велике обамрлости, неколико потреса пролази његовим телом и како одлази...
Сад чекам пријатеље који су и синоћ свраћали и звали ме да са њима одем у центар, али ја сам остала да бих га још мало масирала и мазила јер је, откако сам се вратила из села, са славе, он био центар мог света...Они имају кола и ашов и одвешће ме до Кошутњака да га сахраним.
Још мало могу да гледам његову лепу главицу са полузатвореним окицама, као да ће се сваког часа успавати, мој мали, заувек успавани Лу.
Тако је мени почела 2010. Некоме ће бити смешно али ја сам бескрајно волела то створењце, то чудо међу зечевима, које је пратило сваки мој покрет од тренутка кад уђем у кућу, које ме је летос будило око 6 -6.30 да бих га однела до кухиње, које је умело да ме остави на миру кад нешто пишем, али које је мало-мало долазило по своју порцију нежности, које је волело да ручамо заједно, које је увек умело да узврати десетоструко за сваку нежност...
Баш је страшно кад некога уведеш у живот и кад ти постане саставни и неизоставни део сваког дана, кад ти њиме почне сваки дан и заврши се свако вече, кад ти замени (и често надокнади) и пријатеље, и родбину, и љубав.
Морала сам то да вам кажем у његовом присуству јер, ако постоји рај за људе, сигурно постоји и за бића која им улепшавају и оплемењују живот и која су у стању да их подсете на то да је свако рањив,само је питање кад ће заплакати а кад ће бити у стању да стоички поднесе губитак оних које је волео.
Он је имао само мене, а ја ћу морати, сад кад сам без њега, да се више окренем људима и да према њима будем макар делимично онаква каква сам била према њему, том малом, црно-белом анђелу. Док сам имала њега, они су често били ускраћени, као што су ускраћени чак и за новогодишње честитке, које нисам имала снаге ни да пошаљем, те их молим за разумевање.
Воли вас ваша В.
***
P.S.
A ovde je moj septembarski zapis o Luu: http://trg-cuda.leonardo.it/blog/2009/set/lu_2.html
Prijevod
Umro je noćas ... Moja tiha, nenametljiva potpora i razonoda, moja mala - velika ljubav i velika nježnost, netko tko je sa mnom, zaklonjena od pogleda javnosti, proveo mnogo vremena, moj mali-veliki prijatelj koji je uvijek bio tu za mene , iako je to naše "uvijek" obuhvatilo nepune dvije godine ... moje luče, moj ludi zeka, moj Lu ...
Ostavio me je jedan sat prije nego što je stigla Nova godina.
Bio je tako slabašan nakon jučerašnje anestezije i intervencije, iako je za uspavljivanje bila potrebna dupla doza anestezije, te sam se divila njegovoj snazi i volji za životom, nepristajanje na uspavljivanje, pa makar bilo i kontrolirano i sigurno.
Otkako sam njega unijela u svoj život, došla sam do zaključka da i životinje imaju svoj karakter, i da neke od njih mogu imati svoje «ja», ma kako to smiješno zvučalo onima koji nikada nisu imali kućne ljubimce, ili bar ne ovakvog zeca.
Moj Lu je živio slobodno u stanu i kretao se kud je htio. U svakoj prostoriji je imao svoj ćošak za fiziološke potrebe i, gotovo ponosno, kad bih ga gledala, stajao na ubruse ili krpe za tu svrhu. U kuhinji je uvijek imao dovoljno omiljene hrane i vode i jeo je kad god je bio gladan. Nije me nikada ugrizao, nije grizao kablove ni drvo (čak je vazda lizao namještaj i parket, pomažući mi u čišćenju), nije mi otkidao rese s tepiha. Beskrajno je bio željan nježnosti i pažnje, ali je umeo i da se povuče i gleda me sa strane, kad bi vidio da nešto važno radim ili bi se tada bjesomučno vrtio oko moje nogavice ili čarape, koja je visila preko fotelje specijalno za njegove potrebe. Povlačio se u mračne kutke kad se ne bi osjećao dobro jer nije želio da ga gledam dok grize svoje loše trenutke. Naravno da sam, nakon kraćeg vremena, odlazila po njega i izvlačila ga odande. Obično bi zaspao pored mog kreveta, podvukavši glavicu pod moju ruku i pustivši me da ga mazim dok ne dosadi ili njemu ili meni. Kad sam, prije tri dana, dobila savjet da moram mu masiram trbuščić i da ga na silu hranim, uspijevala sam da ga posadim na leđa, da bude u sjedećem položaju, kao beba, a čak i da bude u poluležećem položaju, oslanjajući glavicu na moju lijevu ruku, iako sajtovi o zečevima kažu da te plašljive životinjice ne dopuštaju da budu stavljene u taj položaj, jer se tad osjećaju ugroženim ... A on se meni prepuštao kao da je to najobičnija stvar na svijetu ...
Jedina šteta koju je napravio bili su u početku pojedeni listovi moje lozice, i nedavno - dva pismena zadatka je našao na stolu i malo «obradio» okolo. Istina, ponekad bi obilježio teritorij ispod mojih nogu, pa i moje noge ili nogavice pri dolasku ili odlasku, ali to nije bilo ništa u odnosu na radost koju je budio u meni kad god bih ušla u kuću.
Nije bio ljubomoran na moje goste, ni muške ni ženske, i rado se prepuštao njihovom milovanju, kad bi došli oni koji su željeli da ga pomaze.
Kad bih pokušala radim gimnastiku, on bi se stalno motao oko mojih nogu, tako da sam od gimnastike brzo odustajala i obično ga uzimala u ruke.
Moj mali, lijepi Lu napustio je ovaj svijet plačući, prvi i zadnji put u svom životu.
Zaprepastila sam se kad sam čula dva puta u razmaku od nekoliko sekundi, zvuk koji je izašao kroz njegovo grlo, vrlo glasno, a koji je ličio na kratkotrajni plač beba ...
Nisam znala da je zec u stanju ispusti takve zvukove ... Bilo je to beskrajno potresno i strašno ...
Držala sam ga u naručju osjećajući kako, nakon velike obamrlosti, nekoliko potresa prolazi njegovim tijelom i kako odlazi ...
Sad čekam prijatelje koji su i sinoć svraćali i zvali me da s njima odem u centar, ali ja sam ostala da bih ga još malo masirala i mazila jer je, otkako sam se vratila iz sela, sa slave, on bio centar mog svijeta .. . Oni imaju kola i ašov i odvešće me do Košutnjaka ga sahranim.
Još malo mogu da gledam njegovu lijepu glavicu s poluzatvorenim okicama, kao da će se svakog časa uspavati, moj mali, zauvijek uspavani Lu.
Tako je meni počela 2010. Nekome će biti smiješno ali ja sam beskrajno voljela to stvorenjce, to čudo među zečevima, koje je pratilo svaki moj pokret od trenutka kad uđem u kuću, koje me je letos budilo oko 6 -6.30 da bih ga odnijela do kuhinje, koje je UMELO da me ostavi na miru kad nešto pišem, ali koje je malo-malo dolazilo po svoju porciju nježnosti, koje je voljelo rucam zajedno, koje je uvijek UMELO da uzvrati desetostruko za svaku nježnost ...
Baš je strašno kad nekoga uvedes u život i kad ti postane sastavni i neizostavni dio svakog dana, kad ti njime počne svaki dan i završi se svako večer, kad ti zamjeni (i često nadoknadi) i prijatelje, i rodbinu, i ljubav.
Morala sam to da vam kažem u njegovom prisustvu jer, ako postoji raj za ljude, sigurno postoji i za bića koja im uljepšavaju i oplemenjuju život i koja su u stanju da ih podsjete na to da je svatko ranjiv, samo je pitanje kad će zaplakati a kad će biti u stanju da stoički podnese gubitak onih koje je volio.
On je imao samo mene, a ja ću morati, sad kad sam bez njega, da se više okrenem ljudima i da prema njima budem makar djelomično onakva kakva sam bila prema njemu, tom malom, crno-bijelom anđelu. Dok sam imala njega, oni su često bili uskraćeni, kao što su uskraćeni čak i za novogodišnje čestitke, koje nisam imala snage ni poslati, te ih molim za razumijevanje.
Voli vas vaša V.
