jadno moje malo mrsavo. imao je samo 5 godina 
evo kako se to dogodilo: ja sam u 12 otisla u skolu, klinci su otisli van, a tata je otisao popravljati nesto na autu. kokolo je imao problema sa nogicom (nismo sigurni sto tocno ali kao da ju je iscasio - sepao je) i u ponedjeljak je trebao ici veterinaru. medutim on je u petak isao jesti i valjda kako nije mogao stati na tu nogicu pravilno nagnuo se prejako u hranilicu i zapeo. kuca je bila prazna 3 sata i nitko ga nije mogao vidjeti i pomoci mu. tako je i uginuo
pronasao ga je moj desetogodisnji brat koji ga je izvadio i mislio je da spava. tek je nakon desetak minuta skuzio da nije ziv. uzasno su plakali i on i sestra. ja sam dosla doma oko osam navecer iz skole i klinci su dosli na vrata i rekli da je uginuo. sto je najgore ja sam mislila da se sale jer "to nije moguce". kad sam ga vidjela samo sam produzila u sobu, sjela na pod u mraku i plakala i plakala i plakala. kad sam smogla snage da ga odem pogledati uzela sam ga u ruke i onda jos plakala i plakala i plakala. iduce jutro smo ga pokopali. vise ne placem. trebalo je vremena da uspijem sve to sloziti u glavi. u pocetku nisam mogla nikome reci, ali sad sam jednostavno morala svima reci.
evo i dvije slikice:
***
