Mića, Cuca i Max
U poslednjih 2 godine otisli ste jedno za drugim.
Max ti si otisao prvi, lajmska bolest odnela te je brzo, ali ne dovoljno brzo da mi se tvoje molećive uplasene oči ne urežu duboko u srce, ležao si tako bespomoćno na veterinarskom stolu i gledao me pravo u dusu svojim velikim očima koje su se ranije uvek krile pod crnim šiškama i prkosile svemu što ti se nije dopalo. Rekli su mi da te dovedem i sutra na infuziju, ali ti si se te noći sakrio ispod police u podrumu i niko nije imao srca da te na silu izvuče odatle, jer smo znali da si hteo da odeš sam i ponosno kao što si uvek bio, a krv koju si izbacio pre toga po hodniku kao da te je postidela i rešio si da više niko ne vidi tvoju slabost... Čula sam te kako tiho plačeš u mraku, ali nisam nikome rekla ne brini. Kada si otisao Cuca i Mića su dugo bili prazni i daleki, a Cuca je počela da vene. Za trinaest godina koje smo proveli zajedno, nikada nisam mogla da zamislim da ce te bolest skrhati i odneti za samo 3 dana.
Cuco, nakon sto je Max otišao, izgubila si volju da se boriš i počela da podležeš starosti. Sećam se kako smo te zvali Čigrica kada si bila mala, bila si tako vesela i razigrana da sam mislila da to nikada neće da se promeni, ali 15 godina je prošlo tako brzo. Bila si vesela i kada su ti godine polako oduzimale vid, bila si vesela i kada si sve sporije hodala i sve slabije čula, bila si vesela i kada ti je bilo teško da sidješ niz jedan stepenik, ali kada je Max otišao polako si počela da popuštaš. Pred kraj te noge više nisu držale i padala si često, ali ipak si mahala repom kada te podignem, a onda kao da si se plašila kraja, trudila si se svim silama da ne zaspeš i ne legneš, sedećki si klonula, a Mića ti je bio oslonac, kada si zadnji put pokušala da ustaneš i pala, a zatim se upiškila, u tvojim mutnim očima videlo se da ne želiš više tako da živiš, podigla sam te, spustila na tvoj jastučić i pomazila te po glavi, pokrila sam te jer je bilo hladno, a onda si konačno dopustila sebi da zaspeš i da se odmoriš. Mislila sam da se nećeš više probuditi, ali ti si ipak ustala i rešila da dostojanstvano piškiš napolju kako dolikuje jednoj dami kao što si ti i uspela si, ali kada si htela da se vratiš u svoj krevet pala si i napustila ovaj svet. Mića je bio očajan, danima te je tražio po dvorištu i cvileo, mesec dana je iz svoje činije vadio po zalogaj hrane i ostavljao ga za tebe, a tebe nije bilo.
Mićo umro si na mojim rukama u 11.godini tvog života i nije bilo ni malo kao na filmu, to nije bila tiha i nežna smrt i ne znam da li ću ikada moći taj prizor da potisnem u mračne delove sećanja. Mislili smo da te je stigla ista sudbina kao i Maxa, ali ovo je bilo nešto što je trajalo duže i u podmukloj tišini... Pre samo par dana bio si veseo i lajao si i igrao se, a onda si prestao da ležiš u svom krevetiću kog si voleo mnogo mnogo, slabo si jeo i zato smo odmah zvali onu tetu koja ti je dala sve one strašne inekcije. Trebale su da ti pomognu, ali ti je bilo sve lošije, trebale su da deluju, ali već bilo kasno za lek. Rekli su nam da su verovatno pluća otkazala jer su škripala kada te je doktorka pregledala, a možda je, kažu, bio i neki drugi organ.. ne znaju, nisu sigurni, prebrzo si otišao pa nisu stigli da saznaju. Noge te nisu držale više i jedva si hodao, kad god bi trebao da legnes ili ustanes stenjao si glasno, sinoć si plakao u svom krevetu jer nikada nisi bio baš hrabar i uvek si se plašio svega, a sada ti je verovatno bilo mnogo strašno. Jutros si legao na isto mesto gde je Cuca umrla, namazala sam ti njuškicu sa malo nevenove masti jer je bila suva, mazila sam te, a ona si počeo da stenješ i da dišeš teško. Probao si da ustaneš, ali si pao, imao si izraz kao da vrištiš bez glasa i tresao si se, očekivala sam da će iz tvojih otvorehih usta u grču od bola i straha izleteti strahovit vrisak i da će mi proparati srce dok ne pukne, nije se čulo ništa, ali ta tišina je bila podjednako strašna, a ja sam plakala i pridizala te kako bi ti bilo lakše, ali nisam smela da te podignem plašeći se da te ne povredim i mislim da sam tu mnogo pogrešila. Mazila sam te i govorila ti ,,Mićo smiri se... smiri se... tu sam'', onda si uhvatio vazduh i počeo da dišeš sve pliće i pliće, dok nisi prestao, pogled ti se zamutio i gledao je u nešto što nisam mogla da vidim, bio si još uvek topao, ali tvoje srce više nije kucao, a ja sam sedela pored tebe i mazila te govoreći tvoje ime u nadi da me još čuješ i da će te to ohrabriti da kreneš dalje sa tvojim voljenima, Cucom i Maxom. Pitam se, da li bi još bio živ da sam se usudila da te podignem... Oprosti ako sam pogrešila.
Sada ste zajedno, daleko od bola i patnje, daleko od starosti i bolesti, večno mladi i veseli. Sve vas volimo i nikada nikada vas nećemo zaboraviti.
tako tužno 
žao mi je jako, sigurno ti jako nedostaju.
Previse sam navikla na njih, svaki sum me podseti 